Стари мајстори
МАНОЈЛЕ ГАВРИЛОВИЋ (1945–2020), ПЕСНИК СА ЗЛАТНЕ ЧЕСМЕ И ЗАЧАРАНОГ ОГЊИЛА
Слике древних светова
Урањао је у митске дубине, словенске и старосрпске, и отуд доносио пуна недра тананих слика и мелодија. Његошевским небеским кочијама одлазио у завичај да набере песама. Сестре су му биле птице, кошуте, чаробне девојке које плету венце и џемпере од цвећа, сунчевих зрака, росе, ветра. Јарке слике понекад су личиле на народне везове и наивно сликарство, понекад на дубоке фреске. Кад су у Хрватској пред камерама спалили српске књиге у једној библиотеци, песник је под пламеном светлошћу ћирилице опет угледао лик Светог Саве, свог омиљеног јунака. И онда су се сви путеви отварали и сви водили увис
Пише: Драган Лакићевић
Фото: Приватна архива
Ни за ког не знамо хоће ли или неће „остати” у књижевности: у енциклопедијама, антологијама, школским програмима, читанкама будућности. Из старих књига видимо ко је све у њима био, па га више нема. У нас се брзо, и све брже, заборавља... Старе књиге замењују се новима. Најбоље песме не уче се напамет...
Наше је, ипак, да забележимо. Да не заборавимо.
Манојле Гавриловић (1945–2020). Нестао у доба короне.
Кажем „нестао”, јер је умро у време кад је буктала почетна зараза. Једна од „мера” за заштиту од болести била је и забрана окупљања на сахранама. Манојле је умро у Клиничко-болничком центру на Звездари. Није било спровода, говора, опела, комеморације. Мање је ту изгубио он, више ми који смо га познавали.
ПРВЕ ЗБИРКЕ
Сазнали смо за њега 1972, кад је из Ужица дошао у Београд, да после педагошке академије „достудира” још две године и дипломира на Филолошком факултету. Исте јесени предао је рукопис прве песничке књиге „Просвети”. Крајем године сазнало се да је збирка „примљена” – од тога није било већег признања за младог и не само младог песника.
„Просвета” је била најугледнији и највећи издавач савремене књижевности. Сасвим близу био је „Нолит”, славнији по теоријској и есејистичкој литератури... У „Просвети”, уредници за поезију били су: Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Милорад Павић, Милан Комненић... Кога они прихвате!
Манојлева књига имала је наслов Сунце и кочије, као из народне лирске песме. Народне су, као и Манојлеве, славиле природу, лепоту и љубав, а највише сунце („Јарко сунце на пут полазаше”). Зато је први приказ оне књижице са 25 песама-медаљона написао професор Владета Кошутић, уредник Расковника, „часописа за књижевност и културу на селу”, у Културном додатку Политике, под насловом „Колеснице ведрине”. Колеснице су биле његошевске небеске кочије које лете по плаветнилу свемира и собом носе слике од којих се састоји поезија древних песника, али и Манојла Гавриловића.
Стигле су похвале, почели аплаузи на књижевним митинзима. Манојла зову по градовима, школама, песничким фестивалима. У то време, сваког дана било је неко књижевно вече... Под тим одјеком, песник муњевито саставља нову збирку – „Просвета” ће је објавити 1975, под насловом Зачарано огњило.
„Огњило” је у Гавриловићеву лирику ушло из бајке и усмене традиције и митологије – критика је извориште представа и значења из прве збирке тражила у усменој лирици, бајци, змајевској и уопште романтичарској традицији.
У Зачараном огњилу, па и у доцнијим, готово свим књигама, Манојле понире у искон и загонетку митских, историјских и народно-религијских светова, највише на нивоу слике, ликовних и мелодијских димензија:
Из старих огњишта
испод седмог света
чујем љубичицу
у лобањи цвета
Из грла свирале
букти млада зова
изникла чекајућ
ратнике из лова
ПЕСМЕ И РАЗГЛЕДНИЦЕ
Пре „Просвете” и књижевне каријере, Манојле је био млади песник. Рођен (као и Брана Петровић) у Бјелуши код Ариља, нагледао се променљивих слика неба и земље под светлошћу Месеца, Сунца и звезда – у пределима пејзажа, брегова, шума, цветања и опадања природе. Половином прошлог века, у Србији се још певало на прелима и у пољу, памтили су се звучни десетерци и ликови епских јунака.
Као младић, ученик и студент, објавио је понеку песму, добио покоју омладинску награду, одабран за песнички фестивал. У исечцима новина које је чувао, били су и наслови: „Победио Ужичанин” и „Песника као плеве”. Запажен на сусретима песника Титових градова: Титово Ужице, Титоград, Титова Кореница. У Титовом Велесу, на трафици је купио разгледницу и неком се јављао. Почињао да пише, па незадовољан, цепао разгледницу и куповао нову, па и њу цепао и писао изнова. Можда је тако писао и песме у петнаестак збирки које је објавио до 2019. године.
У то време друкчије се читало и памтило. Једна његова кратка песма сачувана је на позивници за неку свечаност, рецимо у Чачку. Била је матура, или годишњица матуре. Можда позивница за венчање. Упамтио сам златна слова. На предњем преклопу, уместо цвета или украсне вињете, била је песма:
Чекао сам једне ноћи испред куће
рој свитаца кад ће проћи
да их питам да ли знају
ту девојку што је цвећем обасута
ако знају
нек у њеној соби светле
у сну може да залута
Песма се нашла у збирци Сунце и кочије. Збирка је била пуна оваквих бисера, створених да се памте и знају напамет. Манојле је певао као да је лутао у сну.
Главни мотив ране Гавриловићеве поезије управо је љубав. Сунце и кочије чине љубавне песме – једноставне, наизглед споменарске, али флуидне, пуне тајне и боја ноћи, боја имагинације:
Ветрове смо бојили у воћу
Не би ли их распознали ноћу
Њени плави а моји црвени
Сви су њени дували по мени
И „Делидба у воћу” – песма о растанку – одвија се у чаролији цветања у воћњаку космоса и бића. То је растанак у којем она и он деле реку, ветрове, птице, небеска тела. У једној каснијој песми о деоби у животу и бићу, појавиће се и очева слика. Лирски субјект узеће са полице само њу – као да је песничка слика.
Његова најпознатија песма, „Пријездина љубав” је Гавриловићева лирска интерпретација знамените народне баладе. Његов увод у мотиве епске традиције, али и историје.
Вадили смо јабуку од злата
из Мораве док пролећа језде
цветале су трешње око врата
дивној љуби војводе Пријезде
Скочили су Морава је текла
и још нису у дубине пали
нешто му је у свитање рекла
мириси их вода задржали
И сад ево после много лета
гле војводе претворен у птицу
ноћу тужно низ обалу шета
и дозива заспалу Јелицу...
Треба га замислити како рецитује, дочарава покретима руку.
Он се определио за словенску, карпатску, паганску митологију... Није далеко од тога био Свети Сава са својим легендама, из којих се природним путем, као и у усменој баштини, развио разуђени косовски свет и дух све до Карађорђеве епохе и солунских видика.
РУХО ОД СТИХОВА
Уз Други светски рат помрла су мала Манојлева браћа, а за њима, рано, и мати. Одрастао је са оцем. Прве збирке редовно је посвећивао оцу Миломиру, потоње сину Миломиру. Његов доживљај личне породице пренео се на песничке представе славних породица из разних визија и епоха: Стари Словени, Немањићи, Југовићи, Мрњавчевићи, косовски јунаци, Гавриловићи који одлазе у рат прошлог века – све су то била сазвежђа једног лирског памћења – наивних представа с елементима предања, народног сликарства и песничке иконографије. Те породице биле су племена звучних имена и ликова, међу којима су сестре представљене као птице, кошуте, чаробне девојке које плету венце и џемпере од цвећа, сунчевих зрака, росе, ветра, звука – не толико свом драгану или женику, колико брату, песнику, лирском субјекту. Ти џемпери били су рухо Гавриловићеве поезије. Рухо од стихова.
Од писане поезије, на њега је највише утицао земљак Бранислав Петровић. Али је и то било тек на нивоу реторике. Брана је у свему био друкчији. Он је знао за иронију, Манојле за емоцију. Брана је примењивао, Манојле интерпретирао.
Највећа снага Манојлеве поезије била је песничка слика и музика. То је управљало његовим речима. Песнички речник био је релативно ограничен, али су колорит и контекст тим речима давали проширени дијапазон не само визуелног и аудитивног, него и значењских ефеката.
На почетку песничког пута певао је да (у животу и у поезији)
Треба сличан повечерју бити
златне птице на гранама снити (...)
Треба бити сличан сунцокрету
месечина заспала на цвету
Негде на средини песничког пута овог рођеног песника, у књизи Недеља у завичају, и случајно и нехотице, написао је још једну аутопоетичку песму:
У недељу ћу поћи у завичај
да поред пута стихова наберем
Ено их леже на грани леске
ено седе на цвету петровца
Ено жуборе на белој такиши
ено с јабуке капљу у росу
У недељу ћу отићи у завичај
да поред пута стихова накупим
Тако је, у том тренутку, а можда и у свом животу Гавриловић схватао своју поезију, па и песнички поступак: стихови (језик, видик, сензибилитет...) расту у завичају, песник повремено одлази да их набере. Они седе, леже, жуборе, капљу – живи су, као бића, као природне појаве... Кад их стави у песму или у књигу, као у неки књижевни хербаријум, песник их сачува задуго, можда и за вечност. (Ваљда су до нас тако дошле песме античких и доцнијих песника! Највише народних!)
Завичај је родно место песника, а језик је родно место песме. Код Гавриловића пева сами језик: његова строфа и синтагма трепере у звуковима и ритмовима природе, али и народних музичких инструмената, кола, десетерца, загонетке и басме.
Једном је неки дечак питао Манојлевог сина Миломира – зашто у татиним песмама нема интерпункције, тачака и запета, као у другим књигама. Миломир је питао оца, а отац одговорио: То је други језик. Језик поезије.
Спадао је у песнике којима је поезија била важнија од живота.
Кад му је изашла књига Зачарано огњило, није имао место у Студентском граду. За књижевне заслуге, дали су му кревет у ниском партеру, са неким илегалцима, шверцерима, сезонцима који су се ту смењивали: долазили, уморни, спавали, ћутали... Тамо ме повео да ми поклони примерак. Испод кревета на ком је већ неки мрачни тип хркао, извукао је путну торбу, откључао катанац, па још једну, опет с катанцем, па трећу, а у њој непромочива кеса са неколико примерака Зачараног огњила. Пасош, индекс, шта су тада биле његове драгоцености...
Кад поклони књигу, кроз два-три дана пита: Јеси ли читао? Има ли која генијална, мислим, онако, антологијска?
Био је аутентично духовит, мало ерски, мало гавриловићевски. Кад су га песници, негде код Коларца, питали зашто танка збирка Сунце и кочије нема показну траку која обележава докле се стигло у читању, истог трена одговорио је: „Моја књига се чита у једном даху!”
Волео је шале на свој рачун. Свраћао у редакцију Јежа и подсећао да и њему „сместе зврчку”, „као Колунџији”. Сматрао да шале, вицеви и анегдоте повећавају популарност песника. Витезовић га је описао у једном епиграму:
Још пре но што зора сване
Са Стевом је на пропланку,
Опевава исту травку,
Али само с друге стране.
Веће похвале није могао добити. Још поред Раичковића.
Радни век провео је у библиотеци, најпре дечјој, „Пинки” у Његошевој, потом великој „Петар Кочић” на Каленића пијаци. Код њега су се окупљали пријатељи и песници. Био је велики друг.
Један избор из поезије насловио је Златна чесма. Са те чесме теку и жуборе, налик чистој води, стихови и песме и не могу пресушити.
СВЕТЛОСТ ЋИРИЛИЦЕ
Писао је готово пет деценија. Посебно лепе наслове давао је песничким књигама: Светлост ћирилице, Чувар златне јабуке, Црна плавет, Пчеле бога Перуна, Словенска роса. Словенски свет није га напуштао, али се директно на њега надовезивао песнички схваћен Свети Сава:
Свети Сава на Врачар пољу
жање златну пшеницу
Ноћу слаже жито у крстине
помаже му Свети Ћирило
Из сваког зрна пшенице
светли по једно слово
ћирилице.
Српски национални мотиви и знамења постали су опсесија све старијег песника. Код њега, они су живели и титрали у ветровима, облацима, цвећу на небу и у трави – сва природа пева и свира у вечерњим бојама и космичким раздаљинама. Јарке слике понекад су личиле на народне везове и наивно сликарство, а понекад на дубоке фреске у реторским замасима и питањима:
Је ли то барјак
или облак
Лепрша ли то
небо у руци
Вијори ли то откос
црвених божура
Висе ли то три Мораве
о дугу обешене
Или то Бошко носи свитање
о копље привезано.
У зрелим годинама писао је све више, а интересовање за његову поезију и поезију уопште било је све мање... У једном тренутку просветне власти су и Десанку почеле да премештају и редукују... Обичај или обавеза учења песама из читанке напамет умањио се и ишчезао, а рецитовања и такмичења у томе – нестало. Сумњам да се у томе остварио неки напредак, више стрепим да је то рђав и наметнут програм.
Манојле је доста тога осетио и разумео. Написао је песму о некој (општој) библиотеци у Хрватској, у којој су пред камерама спалили српске књиге – не само оне ћириличне. Манојле је и у том пламену видео свог омиљеног јунака Светог Саву.
Та „светлост” Манојлеве „ћирилице” сада станује у његовим збиркама. Овим записом ја их поново отварам. Не дам, макар свом, забораву да га покрије.
И понављам, у себи:
У пустињу кад би стала
пустиња би олистала
Ови рани стихови Манојла Гавриловића односе се и на жену и на песму, на поезију као такву.
***
Биографија
Манојле Гавриловић, рекосмо, рођен је у Бјелуши код Ариља 1945. Члан Удружења књижевника Србије је постао 1974. Више година је радио као управник библиотеке „Петар Кочић” у Београду. Манојле Гавриловић добио је бројна признања, међу којима и „Вукову награду”, награду „Одзиви Филипу Вишњићу”, „Печат вароши сремскокарловачке”. Преминуо је 11. јула 2020. у Београду, у 75. години од последица заражености ковидом-19.
***
Књиге
Од песничких књига Манојла Гавриловића поменимо, за ову прилику, неке: Сунце и кочије (1973), Зачарано огњило (1975), Бубњеви на Карпатима (1979), Светлост ћирилице (1988), Чувар златне јабуке (1991), Недеља у завичају (1994), Црна плавет (2011), Пчеле бога Перуна (2015), Словенска роса (2017)...
